Без наде се не стиже далеко...

То што имам више среће него памети уопште не значи да сам много срећна.

Ко високо лети... о земљу ће подерати крила.

Ко даје - тај и има. 
Непрестано богати се онај од којег се узима.
Има онај који даје срећу која не престаје.

Да кроз живот теку мед и млеко, све то треба да направи неко.

Често је од истине за мене благороднија заблуда, од које буја нада... ал' заблуда све више од истине страда.

Јутро је паметније од вечери... али џаба кад се ја будим у подне.

Одузет ми је сан. Сад руке су ми празне, а корак ми је тежак и бесциљан.

Не мораш корак да начиниш, али ако иком повериш да би можда ваљало ићи десно (или лево), кад сви чврсто верују да је боље лево (или десно), камо фанатично хрле - оде ти глава. Ал' ја се свеједно не плашим да "возим" у контрасмеру.

Речима не верујем колико делима; све и да из уста цветају ти руже, мене њихов мирис не опија.

С опасних врата што воде у амбис давно је отпала брава, па су се једном потом појавила леђа која су их силом подупирала (или само заклањала, ко ће знати? и шта то мења?). Сад су се врата с треском разјапила и промаја кроз њих мами као магнет: слободно је скочити ком је воља...

Окренула сам нови лист - а он црн (то је ипак боље но да је бео с црним оквиром... додуше, оквир би, вероватно, био плав;)).

Сваки је дан довољно добар за погрешне или бесциљне кораке...

Киша споља и киша изнутра... И тако сутра, и прекосутра, и тако довека... кад не постоји то што се чека...

Кишан и тмуран дан... Е, то је одговарајући спољашњи оквир...

Само Она све муке (и радости) овоземаљске превладава...

Истинска драма се одвија између четири зида, кад крв из рана шикља и на њима се суши... и нема наде да ико може да извида прећутане јецаје у несрећној души...

Празнина је суров џелат што под грло оштар нож прислања, а на срце налегла ми... да не сања, да више не сања...

Највећа је и безнадна бол кад суза ко шпинован шећер из ока се кида, а да падне неће...

Е, што срећа није курва, да за новце и мени се да...