Ја разумем да човек (који нит кога пита нит од кога стрепи) може да убија у име бога. Али не разумем бога... што не лупи шаком о сто!

За жену која прође крај накита ко поред труског гробља, врло је вероватно да и мушкарци (с правом) крај ње пролазе с једнаким интересовањем.
Баш сам их гледала: безличне, суморне, мрзовољне, досадне, хладне, прорачунате, практичне,  без сјаја у очима, без радости и жудње, често мушкобањасте...
Добро, не чини жену женом накит, чак ни сукња (тврдим да би многим мушкарцима боље стајала). Жена су облине и нешто изнутра, нешто у погледу... што зрачи, заслепљује, мами, вуче, излуђује...
И природној лепоти не треба украса, каже песник (но не може да шкоди, кажем ја). Али природно је да се природна лепота за украсе занима. :)

Кад један мушкарац, да појасни како не вреди бирати између две опције истога исхода, каже другоме: исти ти к...ц, донекле и разумем.
Али кад употреби другу личну заменицу и закључи: исти НАМ к...ц... Е па, приајтељу, нисте сијамски близанци! ;)

Ја онај бурек (с месом и вишњама, понаособ разуме се:)) не могу да гледам... а да га не поједем.

Не волим панталоне без џепова. Волим дуксерице с џеповима.
Али не брините, на славе не идем с рукама у џеповима.

(Џаба је да ме убеђујете како је свет гадан и људи сви зли... ) Није свет оно што јесте већ оно што желиш да видиш ти (у огледалу пред којим стојиш).

У мом ормару сва одећа ће стајати ко под конац... од оног дана кад будем унајмила кућну помоћницу.