То што си изгубио поверење у неког и не би било тако страшно да кроз одшкринута врата, кроз која је (нерадо и колебајући се, сузних очију, све ногу пред ногу, осврћући се и надајући да ће ипак моћи да остане) одлазило, намах, једва дочекавши поменуту пукотину, свом снагом унутра не груне сумња, рушећи све постојеће споне између оног који је веровао и оног који је изневерио.
Пазите да врата стално буду затворена; кад сумња једном у срцу заседне, па се разбашкари, готово ју је немогуће одагнати.

Ко одлучи да се бави повртарством, па се с ђаволом уортачи и тикве сади, мора знати да ће, кад-тад, завршити с контузијом (и тикве и лобање). ;)

Сан и бродолом

Сан је увек био оштри гребен крај којег је сваки мој (једва склепани) брод реалности био осуђен на бродолом. /Ко зна, можда је главни проблем у томе што их правим од папира. Мада није занемарљива ни чињеница да не знам да кормиларим, а ни компас ни мапу нисам понела. Шкиљим кроз мрак не бих ли где бар спазила светионик (ваљало би да буде двооки), али не назирем га./
Каква Сцила и Харибда, мале су бебе према опасности каква је за мене (мој) сан (о нечему, или много чему, чега нема... а без чега се не може... ни пловити ни срећан бити).

Вера се сва усукала, пробио јој лој кости, једва се држи на ногама,

А сумња се натовила, отпустила стомачину -- хоће да прсне.

Бити отмен, леп, углађен, опуштен, пун самопоуздања... кад новца има (без обзира на то ко га је зарадио) исто је ко бити генерал после битке -- лако.
Нек сви буду у истим условима, без пребијене паре, па да онда видимо шта ће од свега да остане (кад закрче црева).

Некад си одмах знао ко треба да преда књижицу у Лази, а данас не знаш да л' је луд ил' има бубице у уху. ;)

Трагично је спознање да си читав живот провео под креветом, чврсто затиснутих очију, страхујући од баука који ти собом тумара, а кад си се усудио да извириш, видео си само малог миша, што је сместа стругнуо у рупу.