Или дан прекратко траје или ја превише желим - у дан ми не стаје.

Кад заузмеш подесан угао посматрања, све око нас је само лепота.

Туга је попут песка, а сваки час неки ветрић дуне па ме њоме заспе...

Не види се никад оно најболније (не значи да не пати ко не плаче на тргу), а често ни најлепше (што се с масом подели, бива обезвређено).

Код других видимо само што имају, код себе само што немамо.

Не да је сваки почетак тежак него је то посао за Херкулеса.

Кад год видиш "врх девојку", одбиј шминку и остаће ти девојка (ко девојка).

Неки су људи заиста завидни, пакосни, чак зли. Али ја се и њима обраћам као да нису такви.
Због тога ми моји ближњи каткад замерају. Никако да схвате: ја се према сваком појединцу односим не како он заслужује, већ како заслужујем ја.
А ја (нека свако понавља у себи) заслужујем да ми срце буде испуњено миром, добротом и љубављу.

Да сам знала куд сам пошла, одавно бих тамо дошла...