Где је танко - ту се кида. Али не може оно да се кида колико ми можемо да састављамо крај с крајем. ;)

Кад порастеш, каз'ће ти се само! А можда слабо чујеш (осећаш)... А можда и не порастеш... У томе (ни)је невоља.

Кад порастеш, каз'ће ти се само! А можда се и не каже... А можда и не порастеш... У томе (ни)је невоља.

Клони се (не)људи и срећан буди. Једино тако ће душа твоја пронаћи мира и спокоја.

Ум се упетљао ко пиле у кучине, а снага згрће лову. ;)

Проблем је у томе што нисам алава: док сви живот грабе кутлачама, ја на врх кашичице! ;)

За аутобусима не треба трчати... сем кад је температура у минусу. Истина је да увек наиђе други, али дотле се можда претвориш у санту леда (ко да те пусти да се кравиш на седишту).

Окрачао дан - није ми таман: недовољно дуг да се сања сан.

"Svaka duša žudi za mirom, prostorom, vrtom gde može da odmara, i na taj način dođe do dubljeg razumevanja svog mesta u univerzumu". - En Lekler.
Gde je MOOJ vrt, GDE?! (Gde je moje mesto?)

Никад нико од мене није много очекивао.
Нисам им изневерила очекивања.

"Никад нисам" није тешко и потресно колико "никад нећу"...

Џаба што опростим кад никад не заборавим.

Погрешно се назива херојем онај (ма како се звао, ма којем народу припадао) који убија (у име ма које идеје и с ма каквим оправдањем). Херој није онај што делује у име смрти; херој је (и једини заслужује поштовање) онај који слави и помаже живот!

Трнчић у туђем оку вазда око злобног боде, докле му се пањ у властитом оку неопажен башкари.

Неко је написао да кад човек нешто јако жели, читава се планета завери да то и оствари.
Е па, плането, мислим, шта чекаш; запни мало, засучи рукаве!

Не дајем зато што имам. Имам зато што дајем!

То што сам престала да сањам не значи да сам престала да желим.

Данас има више акција но у време Јосипа Броза Тита. Некад су се њима градиле пруге и путеви, а данас се (на распродајама) прехрањује сиротиња. И онда и сада људи су се акцијама радо одазивали.

Малопре схватих: желим много мање него што бих могла (бар ту не морам да имам мере, нико ми не може рећи: доста).
Скромна сам: не треба ми много за срећу (а чак и кад то мало немам, одбијам да будем несрећна).

Пара никад доста онима који много желе. Мени је таман... све док прохтеве на кратком ланцу држим.

Имам материјала и имам идеја... немам времена ни мира... што показује да два добра заједно и могу да се стекну, три-четири тешко (а ваљало би).

Круг је моја омиљена геометријска фигура и вазда му тежим (моје тело, хвала богу, више нема таквих претензија).
Целог живота се трудим да направим савршен круг, да ухватим живот као кацу... и увек негде пуца обруч - лош сам пинтор.

Ако сваког дана устајете на леву ногу, можда је време да промените положај кревета.

Ја разумем да човек (који нит кога пита нит од кога стрепи) може да убија у име бога. Али не разумем бога... што не лупи шаком о сто!

За жену која прође крај накита ко поред труског гробља, врло је вероватно да и мушкарци (с правом) крај ње пролазе с једнаким интересовањем.
Баш сам их гледала: безличне, суморне, мрзовољне, досадне, хладне, прорачунате, практичне,  без сјаја у очима, без радости и жудње, често мушкобањасте...
Добро, не чини жену женом накит, чак ни сукња (тврдим да би многим мушкарцима боље стајала). Жена су облине и нешто изнутра, нешто у погледу... што зрачи, заслепљује, мами, вуче, излуђује...
И природној лепоти не треба украса, каже песник (но не може да шкоди, кажем ја). Али природно је да се природна лепота за украсе занима. :)

Кад један мушкарац, да појасни како не вреди бирати између две опције истога исхода, каже другоме: исти ти к...ц, донекле и разумем.
Али кад употреби другу личну заменицу и закључи: исти НАМ к...ц... Е па, приајтељу, нисте сијамски близанци! ;)

Ја онај бурек (с месом и вишњама, понаособ разуме се:)) не могу да гледам... а да га не поједем.

Не волим панталоне без џепова. Волим дуксерице с џеповима.
Али не брините, на славе не идем с рукама у џеповима.

(Џаба је да ме убеђујете како је свет гадан и људи сви зли... ) Није свет оно што јесте већ оно што желиш да видиш ти (у огледалу пред којим стојиш).

У мом ормару сва одећа ће стајати ко под конац... од оног дана кад будем унајмила кућну помоћницу.

Нечије упадљиво ћутање (тачније уздржавање од коментара) има једнаку вредност као експлицитне похвале других. Не допушта сујета да се ода признање доброме, а нарочито бољему. Сујета и завист примећују само туђе грешке, због којих радосно кличу (од туђих успеха одвраћају поглед). 

Мени се чини да су многим (несрећним) људима од самог догађаја важније приче о њему кад мине, све оно што за њима остане: слике и видео записи, аброви, подсмех или хвала...
Од самог човека битнија је успомена на њега након смрти која нас све, као најјачи рефлектор, коначно учини виднима, онда кад смо дефинитивно осуђени на пропадање.

Џаба је што знаш да си прекрасни лабуд кад си, на несрећу, рођен у пачијем дворишту и читавог живота око себе чујеш само подсмех оних који те не разумеју: ква-ква-ква-ква-ква...

Сваки дан у којем ни једном не дигох главу к небу, не видех облаке и звезде - потпуно је изгубљен!

Џаба ти читав свет, ако немаш с ким да га поделиш... Тек љубав свему другом даје смисао.

Што мање човек о нечему зна, то с већим самопоуздањем и тоном свезналице (који не допушта саговорнику да изречено мишљење, ма каквим аргументима, оповргне) о томе говори.
Онај који зна много зна да не зна све, а чак и кад је сигуран у оно што каже, оставља места сумњи и могућности да други зна боље.

Каже: треба да си захвална што је тај сперматозоид (који је учествовао у мом настајању) стигао ПРВИ.
Изгледа да сам некад била много борбенија, то ми је највећи успех! ;)

Сваки је дан нова прилика да се нада... изјалови.

Срррцее мии боолуујее, срце ми болуујее... ја једем пуњену паприку.

Повремено на интернету срећем упутства "како преживети срчани удар кад си сам". /То што си сам већ је довољан удар!/
А зашто га преживети?!

О, мисли, дивна и проклeта (што ми не даш мира)!

Не грешим ја у животу пуно. Само кад на (којим год) вратима пише "гурај", ја вучем (док не прочитам упутство) и обрнуто.

Семе је као Босна: ј.беш парадајз који семена нема!

Брига њу што сам ја касно почела (што нисам знала и нисам смела) и што свуда касним - како си сејала, тако сад и жањи (међ крџаву пшеницу увукла се нека паламида): она стиже НА ВРЕМЕ, са косом у руци, страшни ревносни жетелац.

Неће добро бити нити ће да сване док будала мудрост да исмева не престане.

Ма какав пас; чувај се брата (или сестре): најболније су повреде кад те твоје за срце уједе.

Оно што пада треба још и гурнути, дабоме... Штета што ме нико не мрзи довољно...

Ако престанеш да сањаш, о шта да се ослониш?!

Ако је, како неко рече, сваки дан казна или награда за претходни, онда сам ја, изгледа, одавно на издржавању доживотне робије...

Живот ми се пара и осипа као стари џемпер којем неко немилице вуче нит (попусти мало, о Свевишњи)... А ја лоша плетиља, игле несигурне - не успевам да ухватим петљу...

Ко се од сунца крије... џабе се рађао (и виси на нету... лежећи на кревету).

Колико жилава зна да буде нада: ма како суров џелат био разум, макар јој под врат ногом стао... она се опире и мигољи... Губи дах, ал' опет изнова успева да удахне... Каткад посустаје, али се не предаје... Пуцају у њу, она падне на колена, али се тренутак потом наново дигне... И храмље, и бауља, али живи, ЖИВИ.
Нада, проклета гадура...Од ње не могу  да склопим очи... јер можда баш тада наићи ће оно што одавно чекам, па ме може проћи.

Код мене све наопако. Место да хватам "задњи воз", ја села у аутобус и то на оно наопако седиште, па вазда (с тугом) гледам шта остаје иза мене, а не видим ишта да ме напред чека.

Јест', комшија, цркла ми је крава. И друга, и трећа... Ал' ја сам сваки пут нову отхранила. Ваљда ће једна постати имуна на злобу.
Не можеш ти да будеш пакостан колико ја могу да се посветим гајењу говеда.

То што имам висок праг толеранције само значи да можете гадно да се саплетете о њега.

Никад ништа не имадох, а већ све сам изгубила...

Где је танко, ту се кида.
О, хвала богу, ја сам безбедна (у опасности су оне танка струка... а висока стаса).

"Када ме гледаш, постајем лепотица...." Мрзим кад жмуриш или не осврћеш главу... Гледај ме, гледај, то ти је озбиљна мисија (моја лепота је у твојим рукама, тачније очима)!

Ноћ по ноћ прође у чекању онога што (ко) неће да дође...

Сваки покушај да у овом окрутном свету учествујеш, а нарочито да га собом мењаш, нужно доноси бол. ЗАБОЛЕ МЕ за тебе, свете!

Целог живота ударам бригу на весеље. Од тога је сва у модрицама.

Срећи је тешко набацити ласо.

Без наде се не стиже далеко...

То што имам више среће него памети уопште не значи да сам много срећна.

Ко високо лети... о земљу ће подерати крила.

Ко даје - тај и има. 
Непрестано богати се онај од којег се узима.
Има онај који даје срећу која не престаје.

Да кроз живот теку мед и млеко, све то треба да направи неко.

Често је од истине за мене благороднија заблуда, од које буја нада... ал' заблуда све више од истине страда.

Јутро је паметније од вечери... али џаба кад се ја будим у подне.

Одузет ми је сан. Сад руке су ми празне, а корак ми је тежак и бесциљан.

Не мораш корак да начиниш, али ако иком повериш да би можда ваљало ићи десно (или лево), кад сви чврсто верују да је боље лево (или десно), камо фанатично хрле - оде ти глава. Ал' ја се свеједно не плашим да "возим" у контрасмеру.

Речима не верујем колико делима; све и да из уста цветају ти руже, мене њихов мирис не опија.

С опасних врата што воде у амбис давно је отпала брава, па су се једном потом појавила леђа која су их силом подупирала (или само заклањала, ко ће знати? и шта то мења?). Сад су се врата с треском разјапила и промаја кроз њих мами као магнет: слободно је скочити ком је воља...

Окренула сам нови лист - а он црн (то је ипак боље но да је бео с црним оквиром... додуше, оквир би, вероватно, био плав;)).

Сваки је дан довољно добар за погрешне или бесциљне кораке...

Киша споља и киша изнутра... И тако сутра, и прекосутра, и тако довека... кад не постоји то што се чека...

Кишан и тмуран дан... Е, то је одговарајући спољашњи оквир...

Само Она све муке (и радости) овоземаљске превладава...

Истинска драма се одвија између четири зида, кад крв из рана шикља и на њима се суши... и нема наде да ико може да извида прећутане јецаје у несрећној души...

Празнина је суров џелат што под грло оштар нож прислања, а на срце налегла ми... да не сања, да више не сања...

Највећа је и безнадна бол кад суза ко шпинован шећер из ока се кида, а да падне неће...

Е, што срећа није курва, да за новце и мени се да...

Све ти иде од руке... само болест почиње од ногу.

Вазда сам у животу правила погрешне кораке, што је, претпостављам, ипак боље но да у месту стојим.

Осећаш ли ти икад празнину, упитах. Понекад, каже он, и тад шетам сам... сам, сам. Додуше одскоро му и Бени прави друштво, али он ништа не прича (и кад лаје, то ништа не боли).
А кад бих ја шетала кад год осетим празнину, никад не бих престала да ходам.

Два корака напред, један назад – тако ја играм Фортунино коло.

Једем од муке. Више бих волела да је тај глагол повратни.

Зло са добром увек руку под руку долази. Док добро у кућу ступа, зло се њему за леђима лагано изува. И док се срдачно љубиш с првим гостом,  сневесели ти се лице кад спазиш незваног, што стрпљиво, налакћен и осмехнут, чека својих пет минута.

Кад год се однекуд вратим, питају ме кеко сам се провела, као да је могуће друкчије но лепо. Мени није толико битно где сам: свугде ћу наћи неко дрво, неки цвет, стару кућицу, стогове сена, ма шта... због чега ћу пасти у занос. "Ако не нађеш то у себи, где би и могао то да тражиш?" Ја свуд са собом срећу носим!

Лепо је кад некуд одлазиш јер не знаш шта те чека, али и кад се враћаш јер знаш...