Колико жилава зна да буде нада: ма како суров џелат био разум, макар јој под врат ногом стао... она се опире и мигољи... Губи дах, ал' опет изнова успева да удахне... Каткад посустаје, али се не предаје... Пуцају у њу, она падне на колена, али се тренутак потом наново дигне... И храмље, и бауља, али живи, ЖИВИ.
Нада, проклета гадура...Од ње не могу  да склопим очи... јер можда баш тада наићи ће оно што одавно чекам, па ме може проћи.