Вазда сам у животу правила погрешне кораке, што је, претпостављам, ипак боље но да у месту стојим.
Осећаш ли ти икад празнину, упитах. Понекад, каже он, и тад шетам сам...
сам, сам. Додуше одскоро му и Бени прави друштво, али он ништа не прича
(и кад лаје, то ништа не боли). А кад бих ја шетала кад год осетим празнину, никад не бих престала да ходам.
Два
корака напред, један назад – тако ја
играм Фортунино коло.
Једем
од муке. Више бих волела да је тај глагол
повратни.
