Колико жилава зна да буде нада: ма како суров џелат био разум, макар јој под врат ногом стао... она се опире и мигољи... Губи дах, ал' опет изнова успева да удахне... Каткад посустаје, али се не предаје... Пуцају у њу, она падне на колена, али се тренутак потом наново дигне... И храмље, и бауља, али живи, ЖИВИ.
Нада, проклета гадура...Од ње не могу  да склопим очи... јер можда баш тада наићи ће оно што одавно чекам, па ме може проћи.

Код мене све наопако. Место да хватам "задњи воз", ја села у аутобус и то на оно наопако седиште, па вазда (с тугом) гледам шта остаје иза мене, а не видим ишта да ме напред чека.

Јест', комшија, цркла ми је крава. И друга, и трећа... Ал' ја сам сваки пут нову отхранила. Ваљда ће једна постати имуна на злобу.
Не можеш ти да будеш пакостан колико ја могу да се посветим гајењу говеда.

То што имам висок праг толеранције само значи да можете гадно да се саплетете о њега.

Никад ништа не имадох, а већ све сам изгубила...