Веће није обавезно и вредније.

Не желим оно што је вредно него је вредно оно што желим.

Имам златне руке, али џаба кад у њима не држим полуге истог квалитета. ;)

Моој је живот Швицарскаа... Зашто у њега нећеш да уђеш, зар ниси увек силно желео да тамо будеш гастарбајтер? ;)

За јебену песникињу само је неузвраћена и немогућа љубав душу дала.

Не волите ме, да срећна будем ја не бих знала.

За овим јабукама што се и у децембру чврсто држе за гране највише жудим. 

Алава ми уста (а и срце пусто) вазда чезну за оним што једва оком могу досегнути.

Од свега што бежи највише мрзим кад ми побегне (обично велика и мудра) мисао.

Ако сам сањала сан који се није обистинио, значи да нисам сањала довољно добро. А мислила сам да сањам боље од свих.

Постоје два начина да бол умине: или неко (не било ко, само онај којему су усне лековите) љуби или чекаш (и чекаш, и чекаш...) да прође (а ко чека, тај се наболује).

Можда последњи воз још и није прошао, ал' џаба: ја чекам на погрешној станици.

И свако те разочарање нечему научи... памети поготово.

Није увек ни лако ни угодно ћутати. Донекле је ћутање слобода и уточиште, а однекле у њему си заточен, без наде да ћеш икад иком умети да се искажеш и приближиш.

Са сваким се може, овако или онако, разговарати, а ћутати (речито) само са одабранима.

Нисам птица, а живим од мрвица (љубави, радости, доброте...).

А само кад си птица, можеш живети (и прејести се) од мрвица.

Кад највише боли, ја сузе не пуштам...

Највише паметују који памети ич немају... јер верују да је више но други имају (а памет би се будали морала дати бар колико самообману да схвати).

По песку прстом своје снове шарам и срећа ми се на лицу помаља... а гле где талас велик, завидљиви, отуд, од пучине, исцерен се ваља...

Не мало пута спазила сам слабовиде или чак сасвим слепе људе како, уздајући се једино у онај штапић, сигурно и одлучно, чини се без страха, ходе својим путем.
И још ми није јасно зашто ја, с оба здрава ока (додуше, често останем ћорава код оба), застајем, оклевам, колебам се и посрћем.

Што мање човек има дара, то се више осећа даровитим.

Ко из тегле са слатком узме само једну шљиву (док нико не гледа), ала је карактер! :)

"Aко желите да будете срећни, будите." Звучи тако једноставно. :) Канда се још колебам...

"Сваки нови дан је награда или казна за претходни."
А ја, будала, читав живот као кип стајала и гледала како други возе кроз црвено.

Одврати начас поглед од неба, далеко је бог; 
осврни се око себе - љуби ближњег свог.

Тело стари, дух неће да мари.

Нема тога ко некад не испадне смешан. Смејте се сами себи. Тиме нећете спречити да вам се смеју и други, али неће бити њима тако слатко, а вама тако горко.

(Ne)zadovoljstvo je u tebi i stupiš li u kakav besan auto, helikopter ili privatan avion — nećeš mu zalupiti vrata ispred nosa (ono ostaje s tobom).

Кад изнутра зебеш, напољу се не осећа зима...

Музику слушам, а гласа не пуштам...

И није тешко пружити се (тек толико) колико си дуг.
Неугодно је кад мораш да се згрчиш.

Свему у чему желиш да успеш мораш се посветити.
Са страшћу треба и под брисати (или то "препустити" вичнијима и страственијима... ако се дају преварити :)).

Ти ништа ново више не можеш рећи. Свет постоји одавно и све је већ речено. И узвишено и банално старе су књижевне теме.
Ништа ти ново не можеш рећи ни о љубави ни о мржњи, ни о животу ни о смрти...
Али можеш то исто рећи на неки посебан начин, од чега ће затреперити душе читалаца.

Свако има нешто што нема.

Човека, кажу, не знаш, док са њим врећу соли не изједеш. 

А некима доста и прстохват  да ти загорчају живот.

Народ (вазда мудар) каже: да би некога (у)познао, мораш са њим пун џак соли да поједеш (а замислите колико са тим ручкова треба зготовити, колико сати одседети и колико речи између залогаја изустити).
Истина (мада, с некима не бих могла толико дуго да једем). Но има неких које (два-три пута) погледаш, два-три пута чујеш (а не можеш да верујеш) и већ их знаш (ко злу пару).
 

Прошао воз. Требало је гласније и дуже да труби, касно сам се пробудила.

Реци ми које волиш боје да знам какво је срце твоје.

За све је крив квалитетан ђон: што ми образ није дебео ко он.

Све док о другима радо будеш судио - слеп си, још се ниси пробудио!

Највише сам ствари изгубила зато што сам их оставила "да знам где су". ;)

Што је више људи око мене, то ја усамљенија и даља им бивам...

Све док верујеш, можеш и да нађеш.

Ако ти човек тражи помоћ и ти му помогнеш, то није истинска добродушност нити је иста суштинска потреба твог бића. Ако ти човек не тражи помоћ, а помогнеш му, тако да не осети, онда си истински хуман и племенит. Само то не можеш знати, јер када би знао, више то не би био.

Вероватно си ме много више пута насмејао но што си ме расплакао, али, шта мислиш, чега се чешће сећам?!

Не мари што је сат стао, видим јаа (већ одавно) колико је сати.

Благо оном ко довијек живи, има кад да посвршава све послове. А ја што ћу? Мало рука' - малена и снага... кратки дани, све краће године... А жеље све веће, све бројније...

Није човек ко заусти то да каже; човек је који ћути и то делима покаже, не зато што жели да се види и зна, већ зато што саосећа.

Боље је да једном урадиш нешто с алалом, што нећеш ни споменути, него сваки дан да чиниш добра дела о којима после нећеш престајати да причаш. Нажалост, неким људима то је готово једини мотив за доброчинство.

Ја знам...

Истински доброчинитељи не истичу (чак и не помињу) своје заслуге и пожртвовање, напротив - и кад су добра дела велика, сами их омаловажавају (није то било ни много ни довољно).
Умишљени доброчинитељи, што једва макну прстом за неког другог, читав живот величају свој "учиник" и очекују сталне хвале (којима своју сујету хране) за ситна доброчинства. Налик су на човека који врло мало зна, али не зна колико не зна, те мисли и тврди да зна све.
/Хвала ти, Сократе, што си ме довео до сопствене спознаје!/

Све што је лепо кратко траје, баш зато што време тад брзо тече, не стаје; кад патиш и боли, време се отегне - никако од муке човек  да побегне.

Годинама стрпљиво чеках својих пет минута, не слутећи да ми је стао сат.

Неким женама се на фотографијама виде ребра... само зато што су увукле стомак. :)

Лепоту и светост природе скрнави присуство човека...

Што мање човек о нечему зна, то већу потребу има да о томе, самоуверено, говори.

Само прост и умно скучен човек оно што је другачије и што надилази његове могућности поимања гледа с ниподаштавањем, с презиром, непоштовањем, неретко чак и мржњом.

Кад увреде изричеш, док другога бесно псујеш, не ишчили реч с издахом - у камен је урезујеш.
Потом многе речи благе неће моћи да утеше увређеног, којем бол у срцу клешеш...

Ограниченом човеку је доста тек две-три једнаке будале које ће се свему што каже или уради грохотом смејати, како би живео у убеђењу да је неизмерно духовит...

И ружна девојка чезне да буде лепа. Свако жели оно што нема. Разумем оне који се вазда праве паметни. ;)

Уморна сам. Попуштам ко стара тараба пред крмачом која "тражи" вепра.  Има да ме сравни са земљом (ал' добиће и она шта је тражила). ;)

Основни проблем већине људи јесте хигијенски, уједно и парадоксалан: не виде (нити чисте) ђубре у свом дворишту, чак и кад им затрпава врата, али зато им ни трун прашине у суседном не промакне.

Какве су ти мисли, такав ти је живот.
Мноого би боље било да нисам мислила.
Моорам ја да мислим, и ето ми сад!
Мислим, дакле, тешко мени! ;)

Или дан прекратко траје или ја превише желим - у дан ми не стаје.

Кад заузмеш подесан угао посматрања, све око нас је само лепота.

Туга је попут песка, а сваки час неки ветрић дуне па ме њоме заспе...

Не види се никад оно најболније (не значи да не пати ко не плаче на тргу), а често ни најлепше (што се с масом подели, бива обезвређено).

Код других видимо само што имају, код себе само што немамо.

Не да је сваки почетак тежак него је то посао за Херкулеса.

Кад год видиш "врх девојку", одбиј шминку и остаће ти девојка (ко девојка).

Неки су људи заиста завидни, пакосни, чак зли. Али ја се и њима обраћам као да нису такви.
Због тога ми моји ближњи каткад замерају. Никако да схвате: ја се према сваком појединцу односим не како он заслужује, већ како заслужујем ја.
А ја (нека свако понавља у себи) заслужујем да ми срце буде испуњено миром, добротом и љубављу.

Да сам знала куд сам пошла, одавно бих тамо дошла...

И даље ударам бригу на весеље. Мученица је сва изубијана и угрувана (од мог подврискивања).

Прошао воз! Наизглед банална чињеница из железничког саобраћаја увек звучи, мање или више, потресно... сем ако сте отправник возова.

Кад год видим дебелог човека, ја помислим: како је овај човек несрећан (па није дебео од масних колача), гладан љубави, коју самоме себи ускраћује...

Ништа је јалова прошлост спрам будућности без наде...

Живот је цветић маслачка: зажутиш се, ветар те отпухне и тачка.

Покушај само да замислиш да је Други - ти: ако је други Циганин, да си Циганин ти; ако је други педер, да си педер ти, ако је други слабији, да ти немаш снаге, ако је у мањини, да си и ти сам...
Би ли онда тако олако оштрим речима и ножевима циљао у срце Другога (и другачијега)?

Плаше ме људи који сами не умеју да се шале, а ни да разумеју туђе шале, па вазда мотре мргодна лица те коре и проклињу оне спремне да се подсмехну и човеку и богу, и животу и смрти.
А смешно је... што је човек мали, похлепан и славољубив, а живот кратак и пролазан; што мисли да је друге надвисио, а не види да се на своју сујету попео ко на пањ. Не упири прстом у себи једнаке!

Што није било није потресно колико што неће бити.

Неки за одабирање одеће искључиво у црној боји имају врло јак аргумент: не види се кад се испрља (а канда би га свеједно требало опрати?)
Није важно колико се прља (као и све друго), важно је да се НЕ ВИДИ!

Целог живота се трудим да направим савршен круг, да ухватим живот као кацу... и увек негде пуца обруч - лош сам пинтор.

Џаба светлост на крају тунела ако је тунел на крају стазе.

Они што су ме читавог живота убеђивали да никад није касно, начисто су ме упропастили.

Џаба се упињеш да (по)летиш, кад ти је нога у замци...

Неки имају обичај да проблеме гурају под тепих... ја их ћушнем под сто: па нарасли, брате, и тамо их једва углавим (да не вире испод столњака), нису то кржљави проблемчићи, то проблемчине големе!

Што дуже човек живи, то време брже и јаче замахује крилима: летиии, летии, не можеш га људски сагледати, а камоли у шаку зграбити...

"Oва три хороскопска знака су најгора у кревету". Мора да се мења локација!

Ако јутро није паментије од вечери, бар је одморније...

"Пробудите оптимисту у себи"! Ево дрмусам га већ пола сата, спава ко заклан!

Ko рано рани - на Фејсбуку дангуби!

Не маре оне што им се нисам посвећивала (што су у дну мене одавно чамиле), моје жеље саме проналазе пут да ми се остваре.

Што је човек глупљи то се више и громогласније смеје ономе што није у стању да разуме, те покушава узвишено да унизи, чисто да упрља, а да омаловажи оног чију позицију не може досегнути.

Нема те даљине коју срце очас посла не премости.

Само ми киша (непрестана) може гарантовати да нигде нећу заборавити кишобран... ;)

Бирај речи којима ћеш рећи какав јеси о другом  говорећи.

Смрт има чизме од седам миља... и завидну физичку кондицију... а ретко је "одана" (проклетница): никад ти неће окренути леђа (све ти у загрљај хрли)...

Прошао воз

Прошао воз. Невероватно колико је потресна ова наизглед обична изјавна реченица истргнута из железничког саобраћаја. Али кад се зна да је последњи (нема више којим да се отпутује, побегне, спаси, докопа уточишта, заволи...) или једини у који је требало да уђеш (а ниси... се потрудио, ниси знао, ниси хтео... висок ти био степеник, а никог да те погура... претежак пртљаг, а никог да бар начас прихвати...)... тешко ти пада звиждање локомотиве што замиче у даљини.

Планине ћу померити, с лављим ћу се чељустима изборити, поклекнућу пред својим мислима...

Јасно је мени откуд сва та свеопшта нервоза. "Што дуже човек живи, све је нервознији, као банкар који стално губи." А сви смо ми, пре или касније (и без обзира на вештину пословања) осуђени на банкрот.

"Ружно паче" међу пачићима само је најружније (или једино ружно) међу њима...

Кажи ми где те највише боли, да знам где да те ударам.

Сличан се сличном радује... Нигде за ме радости.

На путу до звезда човек каткад мора и да застане... колико да повади трње из стопала.

Кад изгубиш оно што си имао није тако тешко и потресно као кад изгубиш оно што си могао да имаш...

Мислим се нешто: љубав би могла да буде, и била би, идеална кад би зависила само од мене. Мада, зар не би онда требало да до лудила волим саму себе?

Човек чији живот нема смисла као мува без главе! Нит знаш куд си пошао, нит верујеш да ћеш игде стићи... А не стојиш у месту, канда се вртиш обезглављен...

Срећа је ко и невоља: никад не долази сама - иде руку под руку са другим срећама.

Кад сваку ноћ спавам ко на иглама, бар да су оне за акупунктуру. ;)

Мој живот је идеалан... материјал за лирску трагедију.

Највећа срећа коју човек може досегнути јесте да нађе себе и заволи оно што јесте.

Највећи и ненадокнадив губитак је кад изгубиш могућност да имаш оно што немаш.

Ако кажеш неком, он ће учинити исто. Ако запишеш у дневник, неће га послати с тобом на онај свет (ишчитаће свако словце).
Немаш где да сакријеш тајну. У земљу да је закопаш, неко ће начинити свирајку од зове.