Нечије упадљиво ћутање (тачније уздржавање од коментара) има једнаку вредност као експлицитне похвале других. Не допушта сујета да се ода признање доброме, а нарочито бољему. Сујета и завист примећују само туђе грешке, због којих радосно кличу (од туђих успеха одвраћају поглед). 

Мени се чини да су многим (несрећним) људима од самог догађаја важније приче о њему кад мине, све оно што за њима остане: слике и видео записи, аброви, подсмех или хвала...
Од самог човека битнија је успомена на њега након смрти која нас све, као најјачи рефлектор, коначно учини виднима, онда кад смо дефинитивно осуђени на пропадање.

Џаба је што знаш да си прекрасни лабуд кад си, на несрећу, рођен у пачијем дворишту и читавог живота око себе чујеш само подсмех оних који те не разумеју: ква-ква-ква-ква-ква...

Сваки дан у којем ни једном не дигох главу к небу, не видех облаке и звезде - потпуно је изгубљен!

Џаба ти читав свет, ако немаш с ким да га поделиш... Тек љубав свему другом даје смисао.

Што мање човек о нечему зна, то с већим самопоуздањем и тоном свезналице (који не допушта саговорнику да изречено мишљење, ма каквим аргументима, оповргне) о томе говори.
Онај који зна много зна да не зна све, а чак и кад је сигуран у оно што каже, оставља места сумњи и могућности да други зна боље.

Каже: треба да си захвална што је тај сперматозоид (који је учествовао у мом настајању) стигао ПРВИ.
Изгледа да сам некад била много борбенија, то ми је највећи успех! ;)