Мени се чини да су многим (несрећним) људима од самог догађаја важније приче о њему кад мине, све оно што за њима остане: слике и видео записи, аброви, подсмех или хвала...
Од самог човека битнија је успомена на њега након смрти која нас све, као најјачи рефлектор, коначно учини виднима, онда кад смо дефинитивно осуђени на пропадање.