За жену која прође крај накита ко поред труског гробља, врло је вероватно да и мушкарци (с правом) крај ње пролазе с једнаким интересовањем.
Баш сам их гледала: безличне, суморне, мрзовољне, досадне, хладне, прорачунате, практичне,  без сјаја у очима, без радости и жудње, често мушкобањасте...
Добро, не чини жену женом накит, чак ни сукња (тврдим да би многим мушкарцима боље стајала). Жена су облине и нешто изнутра, нешто у погледу... што зрачи, заслепљује, мами, вуче, излуђује...
И природној лепоти не треба украса, каже песник (но не може да шкоди, кажем ја). Али природно је да се природна лепота за украсе занима. :)