Neki misle da kroz život vode samo utabane staze, štaviše uređeni i asfaltirani putevi, pa tek što staneš na noge, tutnu ti u ruke mapu, te izbiješ na auto-put i nagaziš gas.
Ali, sem ako si miljenik nebesa, često ni zemljane staze neće biti: gazićeš katad blato do kolena, slediti prtine u snegu, ili ćeš sam morati da krčiš putanju (a da nisi siguran hodaš li u pravom smeru). Padaćeš i dizaćeš se, nekad na jedvite jade, otresati prašinu i nastavljati da gezaš neznano kud. Lutaćeš i vraćaćeš se, a samo retki dosegnuće onu zvezdu u beskrajnom plavom krugu (po kojem će drugi vazda da se vrte ko u vrzinom kolu).

Eh, da je život auto-put, bar ko šleper da protutnjiš njime.